Snovi

Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u okean
Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici
Ja imam samo san, obican malecki san
u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici

U zoru od svega toga citavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivicene zelenim.

I uopste, zvedo i ptico,
uopste - celi svete,
divno je kad se u nama cekanje javi,
pa se od toga na usni nesto rumeno isplete
i nesto graorasto i zeleno u glavi.

Da li sam svuda gde su mi tragovi

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.

Mit o ptici

I Ko u ramenima oseća zemljinu težu kao prikriveni bol, pripada potomstvu onih što su u drevna vremena znali za veštinu lebdenja: onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka, ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra, već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja usnama zlatnim kao večnost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlečivo mučenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu što ne sabira i ne odašilje utiske, nego je čulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid. II Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke obrasle vetrom i svetlošću. Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju na njihov način letenja. Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi mogućnost da stvaramo takve oblike iz kojih - kad se primakne uho i oslušne - dopire lepet krila. Ako se i znalo za postolja u njihova doba, to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti. U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija koje nas dovode na samu ivicu panike. Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi. III U znak sećanja na te predivne, jake ljude, pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno. Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest. Pokušao sam da naučim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da nađem odgonetku da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe ili smo sebi vraćeni. IV Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne, suprotno klube svesti. Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije ili rođenje jeste obična senzacija premotavanja živog. Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe. Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak baš tako - na početku. V Bio sam na putu da otkrijem poslednju slobodu bezazlenosti: razmak između pripadanja i pripadanja, između izdvajanja-od i izdvajanja-u. Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi, da više ne činim nasilja, jer nemam razloga da primoravam stvari na nešto drugo no što oduvek jesu, prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje. Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz gde je početak i kraj kugle. VI Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci. Moja večernja molitva bila je sva od sumnje. Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje o svetovima što i ne znaju za protoplazmu, a ipak žive i ipak su od nečega? Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni, jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno? Možda smo mi njima: ništa. Možda smo mi njima: prazno? Koliko puta su prošli kroz nas, a i ne znamo njihovu nameru? Koliko puta smo prošli kroz njih, a i ne znaju našu nameru? Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik? VII Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina. I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči: Kako da nađete granice i pročitate krajeve, ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema? Svako je dno - svemir nečemu ispod njega. Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega. Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob? U provinciji barskog bilja i trska je primer za ogromno. Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje. Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke. Treba presaviti um. Možda vi i znate da letite, ali još niste probali na sve moguće načine. VIII Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini. Mislim da sam razumeo. Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine kojom se emituje i prima um u povratku. Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo do - prepoznavanje sopstvene poruke. Zato se kaže da je prostor: iskustvo kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir kad nam se vratio iz budućnosti. Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku: bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose. Bio sam spreman za stvaranje. IX Celog života opsedala me je želja da stvorim sebi živu pticu. Pticu koja je samo jednom. Možda je trebalo da to pokušam ranije. Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo, dospevao sam do svega u šta umem da poverujem. Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega. I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao. A imao sam uvek na dlanu nešto novo. Kakva magičnost materijala! Kakva čudesna linija! Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti! Celog života opsedala me je želja da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih. X Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao za sadržine koje se mogu zarobiti i sačuvati kao dokaz. Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe. Docnije mi je sve to postalo nedovoljno. Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam namerno, kao izložba. Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke. Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog. Kako nisam imao ničeg sem peska, ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu, jer odjednom sam švatio da umem takve stvari. Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme: udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila. XI Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno. Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči: razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa, a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost, jer niko ga nije uhvatio da žuri. Naiđu nepogode. I on ih utiša svojom težinom. Prolaze stoleća. I on ih nadživi i zatrpa. Niču i sahnu civilizacije. I on im poravna tragove. Šta posle vredi najveća bina vekova, ako okolo nema gledališta? Smrt nije završetak predstave, već nedostatak publike. XII Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak, dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih. Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri, može se uzvisiti nad početkom i krajem, i biti vladar jednog predela, istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe i vojskovođa sna. Ko žuri - zakasniće. Široko začuđenih zenica ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik. XIII Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan. Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože, zove se: mogućnost mogućeg. Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje kako nastaje ličnost. U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati. Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove. Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike, jer im pripada. Budi oprezan da se ne svrstaš u ono što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto. XIV Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona. Iz daleka, ptice se čuju kao jato. Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo. Nije dovoljno samo čuti. Treba se setiti ušima. Treba imati smisla za beskonačnost blizine. Ko nema takvo uho - nema sluha. Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo. XV I rekao sam sebi još i ovo: naučio si napamet kako se događaju razlike između tkiva leoparda i tkiva ananasa, i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica niti ameba - medved. Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš zašto je ličnost - ličnost. U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne, promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe. Naučio si napamet samo otkrića mudrih, umesto da si učio šta to mudri prikrivaju. Sad, rekoh sebi, budi oprezan. Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja. XVI Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda natovaren obiljem ljubičastog i sivog. Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam posmatrajući odlazak boja. Nešto mi je govorilo da sam uspeo da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja. Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima. Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa i da polako počinjem da razumem vajarstvo. XVII Postoje stvaraoci koji gospodare snovima. Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju to što su sebi odredili. Meni nedostaje stanje razumne umetnosti. Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti. I uvek kad zaklopim oči - tonem u nered i haos. U unutrašnjost sna. Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen, odjednom sam se sreo sa početkom života, na početku svog velikog i najčudesnijeg sna. To je strašna samoća. Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje. Poznanstvo sa sopstvenim delom. Prvi put bio sam istinski preplašen. XVIII Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija. Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta. Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena. Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje. Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog. Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji. I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim. Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje. XIX I mora pristati i na strah. Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja: šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira? Tvorac? Ili tek čuvar smisla? Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je? Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu? Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu? Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku nečiji krajnji cilj? Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem? I slobodom? Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren? Nisu li moje delo i moj život - tuđ zadatak? XX Čija je ovo ptica? Šta ja to prenosim? Čiju poruku? Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je? Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem i da je oblik završen? Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu i dodajem životu još života? Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli? Čijih misli? Ko je to već usavršio sva moja savršenstva? XXI Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost, izgubljeno iza obronaka prostora i vremena posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno. Da, neko me je gledao. Nešto je nečim motrilo to što činim. Odjednom, nisam znao šta sam: čim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga, već ono tamo crno mene je upotrebilo. Jesam li konačno bio pred licem pravca koji od mene beži prema - ovamo? XXII U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos to tamo crno oko sigurno mora znati: šta sam bio pre mene, šta sam sad dok sam ja, i šta ću biti kad ne budem. Mora znati i to: otkud meni dar da činim žive stvari. Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog? Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo mnogo prostranije unutra? XXIII Da bih opisao to nešto crno što me posmatra sa neporubljenih nebesa južnog avgusta, bilo bi potrebno mnogo reči, - toliko je to crno usisalo govora u svoje ćutanje. Da bih ga sagledao u celini, oko bih morao da izokrenem naopako, - toliko je to crno vezalo mnogobojnog u svoj čvor. Da bih ga obuhvatio, morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati, - toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost okrenuta ka spolja. Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode? Jesam li bio ovde ili sam bio još negde? Jesam li sada pre ili sam sada već i posle? Kako se postiže naše istinsko stanje: prisustvom ili neprisustvom? XXIV Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio. Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka, a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi. Zemlja je princip materinstva. Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni o koji smisao da se oduprem? Da se ne ponašam kao potok koji ima užasan strah od potopa. Da se ne ponašam kao busen koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju. Da se ne ponašam kao plamičak sveće koji ima užasan strah od požara. Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti? Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga. XXV Kad dodirujem prstima ukus talasa, u komešanju vode osećam poljubac svetlosti. Kad dodirujem prstima ukus belutka, u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa. Kad dodirujem prstima ukus svojih usana, u dahu osećam poljubac neprolaznog. Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame? Ima li ličnu ili bezličnu svest? Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame? Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu? Kako da utvrdim šta sam: jednina ili množina? XXVI Naše učenje nije sistem, rekoše oni. Ali može postati znanost, ako ne bude bezglavo prihvaćeno, već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja. I tada oni, koji su njim nadahnuti, dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere, moraće da se uspnu do takvih domašaja koji se zovu i: razumevanje. Naše učenje nije nikakva gotova nauka. Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom. Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita. Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine. XXVII Učili su me zatim kako da mislim i kazujem. Ne doticati oblik šljunka, nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena. Ne udisati miris trave, nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja. Ne osluškivati zvuk vetra, nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha. Ne sagledavati sjaj mesečine, nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti. Ne kušati ukus kiše, nego ukus svog daha u sadržini vodenog. Premnogo reči utrošeno je da se objasni šta je sve potrebno ćutanju. XXVIII Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše, i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor. I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju pred onim crnim gore što usisava svetlost. Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas, to umnožavanje iskusnih nagona, ta krda istovetnog, taj stampedo života, to nelogično: logiku prirode. Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše odmah u nepogrešivom pravcu - prema suncu. Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci kao da tuda prolazi ko zna po koji put. I mi i vi preskočili smo prvu reč. Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite. XXIX Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre vičan plivanju čim se izmresti? Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja, ima već gotove navike? Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno kao da ih je neko pre toga dugo dresirao. Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost? Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost? Možda je nepoznato samo zanemareno poznato? Idite, rekoše, i završite svoje delo. DRUGI DEO XXX Tako je rođena moja jedina ptica. U neukosti i strahu. U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode. Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi. To nisu nikakva vrata, - to je potpuo drukčija vrsta švatljivog. I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu, ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog, najzad se, u očajanju, setila suprotnog pravca. Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na naličje. I čim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same. XXXI Posmatrao sam zadivljen taj čin: videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak, sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija i odande se istače i obrnuto namotava na nešto što se otvorilo kao živo prostranstvo susedne, ove stvarnosti. U svakom moru postoji drugo, suprotno more. U svakoj reci, reka što teče ka svom početku. Nema mislenih imenica. Nema nevidljivog - ima samo nemoćnih očiju. Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa. XXXII Pretočena u plazmu, u jedan od onih oblika koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće, u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine i postala je ptica: uspomena na perspektivu vrtloga. Uspomena, koja je svakim izdisajem sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo. Ona je disala! U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno. Ona je disala! To znači da je počela da zaboravlja. XXXIII U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico. Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio. Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico, i vraćeni ste mi sasvim prirodno kao što su mi, kad sam rođen, polako vraćeni zubi, čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora. Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg. Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg. Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest. XXXIV Držao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu. Držao sam je pažljivo, šćućurenu i mokru. Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila. Osetih kako vetar u mirisavom mlazu paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan, dan na koji se namotavaju prostori. O, zemljo, rekao sam, vidite šta smo stvorili vi i ja! Načinili smo krila što ne rastu iz tela, nego iz duha ove ptice. Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti. Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti. XXXV Najteže mi je pala ona krhka munjevitost kojom je valjalo da je podsetim na samu svečanost letenja. Tu uvek postoje dva možda: - ili ja da joj pomognem, - ili da sama shvati da je u ovom stanju proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja. Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke. Što manji oblik - veća glad. XXXVI Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice. Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom, da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim. Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu. Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova, da malo poćuti sa svojim delom. Uz tišinu volšebno staje sve ono što je promaklo da se kaže. Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja. Mogu jedino da vas podsetim na neka načela krilatosti. Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate. Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate. XXXVII A ptica reče u svom dubokom ćutanju: nije strahota u tome što ne znam šta već znam. Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam. U pepeljastim lukovima vetar se isparavao nad predelom, krunio se u krošnjama i taložio na lišću kao gorka prašina. Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko i još se nisam usudio da razmišljam o njemu, a kamo li i da ga objasnim. Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja. Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaših krila. Ostalo je vaš posao. XXXVIII Prvi amanet ptici: Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra, znači da ste morali nekako ući. Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo, nego trenutak dodira - vrata između. Ne izučavati oblik. Ni obris. Nego nešto u pretapanju iz ćudi u ćud materije. Ne izučavati ton. Ni zvuk. Nego: eho. Ne spektar. Ne boju. Nego to čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu. Ne tkivo pre života i tkivo posle života, nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu. Ne arhitekturu. Ni opeku. Izučavati otvore. Izučavati usta prostora. Dah. XXXIX Drugi amanet ptici: Isto odelo, gledano iz raznih pobuda, može da bude promašaj ili da bude čarolija. Ista daljina, merena raznim potrebama, može da bude tu negde, ili da bude čak tamo. Ista svetlost za nekoga je melem, za nekog opekotina. Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost. Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje. Kad jedna škola svrgava drugu školu, ona se tačno uspravlja na ruševinama stare: koristi isti materijal, samo ga drugačije razmešta. Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se učenja. Jedino što se menja, to su - učitelji. XL Treći amanet ptici: Sve se može dokazati putem već proverenih učenja ili umovanja što se tek naziru, ali stvari ce ipak teci onim brzinama kojima putuje vaša misao. Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao, makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci čitav svoj preozbiljni i uvaženi život. Postoji nešto što se ne da naučiti. Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje? Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak? Gde se to zvezda školovala da sija? Koji nas to učitelj uputio u disanje? Silom se ne može biti ni krilat, ni darovit. XLI Četvrti amanet ptici: Občaj je da se postavi jedno i još jedno i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici. Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poredjenja. Mi zato uzimamo jedno i uporedimo ga s njim samim. Unutra beži napolje. Spolja uranja u dubinu. To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta. Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje između ovde i ovde. Između prvog koraka i njega samog. XLII Peti amanet ptici: Osloboditi sebe od robovanja slobodi, to još uvek ne znači i raskid s tradicijom. Raskinuti s tradicijom, To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje. Imati u rukama znanje, to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja. Imati svoje mišljenje, to još uvek nije i otuđenje od navika. Otuđenje od navika, to još uvek nije i objava rata. Objava rata još uvek nije i pobeda. Pobeda još uvek nije i istorija. Istorija - to još uvek nije i večnost. Večnost - to još uvek nije i sloboda. XLIII Šesti amanet ptici: Sa neskrivenim poštovanjem odnosite se prema onima koji ne misle kao vi. Samo njih smatrajte vrednima. Ko misli kao vi, oduzima vam sposobnost vijanja vetra i druge slične pokretljive veštine. Ne uzimajte ga za sagovornika da svojom beslovesnošću ne obezvredi smisao vaše pobede. Sa neskrivenim poštovanjem odnosite se prema onima koji su dostojni da ih prevaziđete. XLIV Sedmi amanet ptici: Pravi i veliki letači, ti, koji su nam uzor i kojima najviše verujemo, moraju na vreme da se povuku s neba, jer zablenuti u lepotu svoga umeća smetaju onima koji dolaze. Mrtvo drveće je ugalj. Mrtav ugalj je vetar. Mrtva vatra je pepeo iz kojeg niče korenje novog drveća. Zato se veliki mudri letači na vreme povlače i ne gužvaju nebo. XLV Osmi amanet ptici: Za vreme vašeg posmatranja sve su čarolije normalno stanje uma. Zašto tvrditi nekom da su plavi glečeri Grenlanda smeđi, ako ih je on video ružičaste? Oni si, ustvari, isto to: isto beli. Neka za vreme vašeg posmatranja purpur crvenog cveća sto se žuti neodoljivo podseća na zeleno sivilo ljubičastog. Mogućnost nemogućeg postiže se kad uman stvor izgubi osećanja za prepreke i tvrdo, izmigolji se svim zahvatima, čak i vetru i zauvek prestane da se bavi dijalogom. XLVI Deveti amanet ptici: Ko samo razgleda sebe kao celinu, taj mozže biti i odmaknuto radoznao da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine i razumeo kako to pravac ka ovamo vodi u onom pravcu. Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati, taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog i vrlo unutra u nejasnoći jasnog. Iz ovog stanja sebe, što je još uvek tamo, dospeti u ono stanje sebe, što je već sasvim ovde. To nazivamo dostojanstvom svih stvari. XLVII Deseti amanet ptici: Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. Glatko. Bez namere. Naprezanja. Opterećenja. I prisile. Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha. Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao, jer nije u stanju da vas prati. I placčite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah. U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo. Istodobno zaboravljajte i pamtite. Letenje je onaj trenutak, kad shvatite da vas u svemu svako može zameniti samo ne u sopstvenoj besmrtnosti. Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo. Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan. XLVIII Da li da vas nazovem učiteljem, gospodine, upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki i žmirkala u gumenu daljinu što se skraćivala i rastezala podno bregova. Učitelj umeće daruje da bude svima korisno, a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje i niste čak ni meni rekli kako me ljuštite sa same granice prostora. Za sve što ne znate, unapred pogađate odgovore bez straha da li ce biti tačni i bez radoznalosti zašto su zaista tačni mnogo docnije kad se prouče ili dokažu. Vi ne pravite jata, nego poseban slučaj krilatosti. Mogu li da vas nazovem učiteljem, gospodine? XLIX Ako ste učitelj, objasnite mi neke stvari. Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je. Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam šta sam? Ali potrebno mi je znanje zašto verujem. Zašto me bacate uvis? Zašto mislite da sam živa? Zašto mislite da sam ptica? I zašto mislite da sam krilata? Možda jedino zato što ste u meni primetili da sam toliko opčinjena slobodom da mi je neudobno i to što pripadam sebi. L Po čemu nešto, što je privremeno načinjeno od peska, kao ja, mora i da misli kao pesak: privremeno? Po čemu i najstarije moje pitanje mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira? O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo? O stvaranju života? Ili o stvaranju već stvorenog? Da li je isto: isto? Ili je isto: različito? LI Strahovito sam meka i neotporna. Osećam se kao plima i oseka. Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna i ljigava, kao sto ja to mislim za sipu ili žabu. Možda se sipa i žaba gade mene i kamena jer smo im jednako tvrdi. Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog. Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno. Da odgonetnem ono što se smatra mističnim. Ja sam primila svih vaših deset zaveštanja, ali ona su vaše, a ne moje iskustvo. Ako mi date svoje prezime i primorate me na svoju misao, čime ću onda rasti? LII I ovako je rekla: ja nemam rodoslova, ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega. Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam više ni vi. Ovo iz čega vam govorim, taj paperjasti oblik ptice, - to je tek privremeno moje stanje. Ne bojim se života. Bojim se što se ne sećam koliko sam već puta bila mrtva. Ne bojim se ni smrti. Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela. LIII Čudno je to sa stvaranjem života, priznao sam joj umorno. Ne, nemojte me zvati učiteljem. Samo sam slučajni učenik svetlosti. Pošao sam na sever da negde izučim težak zanat livca vetra. To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo, ali je razlika u veštini neizdisanja suvišnih reči. Ovo je prvi put da vajam. Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru i svetlost me je primetila i pomogla mi da vas stvorim. Izabrao sam učitelja koji je preživeo svoju smrt. LIV Na onoj strani horizonta, gde je već mrak, kotrljaju se prve zvezde. Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost. To njihovo iskustvo pamti: šta je ništa. Pamti kako drvo zatrudni. Da li je pčela predak ili potomak svoje duše. Dokle vreme zri. Kako se mogu nabrojati sva čula ilovače. U šta je smeštena bezgraničnost. Nisam vam govorio svoju istinu, nego istinu svetlosti. Otac neznanja je: neću da saznam. Otac znanja je: moram. Najveće misli događaju se u procepu. Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor. Bio sam pritešnjen. Ja sam morao to da naučim. LV Nije li najzad vreme, rekoh ptici, da vas bacim u nebo? Vi tamo pripadate. Verujte, priznao sam, jedva sam uspeo da vas načinim. Sad više nemam snage ni da se obradujem. Laku noć, rekao sam. I bacio sam je uvis: letite u čistoti, ptico moja! Ne znam pravedniju počast koju bih mogao da vam darujem. Načinila je krug nad mojom glavom kao da crta auru. I odletela. U ogledalu vode ličio sam na boga. LVI Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke čudnosti, da zanemarim navike i osećajnost postupka i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka, da zanemarim boju i delotvornost oblika, vreme trajanja prostora i njegovu čistotu, da zanemarim pitanje: šta je sadržaj bića, od čega se to pravi, da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum, ili je razum to što uokviruje mene, - bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre. I mislim da sam ga shvatio. LVII Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem i o ružnoći. O zlu i smrti. O kvarljivosti materije. Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina. Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo. Bio sam taj što se raspituje o snu. Imao sam sva nemoguća čula koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti. U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva, događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka. Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima, umesto da pazim na predznak. LVIII Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke. Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća. Veliko vreme rastanka: u plićacima ribe su večerale tišinu. Negde daleko u brdima kao da je zbog mene i zbog ptice nešto plakalo. Kiša. Kakav naporan dan za učenja i za odluke!

Vuk

Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta. Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo. Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim. Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. To ne oticu doba. To misli postaju bistrije. II Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca. Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez. Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta. III I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc? Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde. IV Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga. Usi sam zalepio liscem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata. Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju. V Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protice reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu. Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke. VI Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu. I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi. Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama. Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar? Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima. VII Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre? Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda. I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi. VIII U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti. Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka. Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu? IX Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu. Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba. Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga. I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti. X Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode? Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu. Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj. Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas. XI Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat. Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put. XII Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa. Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.” I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom. I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”. XIII Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik. Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”. Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta. Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”. XIV I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost. Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”. Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”. I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”. XV Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne. I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni. Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”. Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo. I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira. Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu. Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt? XVI Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku. Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja. Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse. Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim. XVII Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan. Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom. Lako je meni sa psima. Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu. Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce. Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.